Рај и нав

Словени су веровали да душа покојника након смрти прелази у други живот. Душа одлази или у нав или у рај за које је Луј Леже, на основу постојања обе речи у свим словенским језицима, претпоставио да су два одвојена места, пакао и рај. Спаљивање покојника, жртвовање оружја, коња и паса, стављање хране у гроб покојнику и даће на којима се за мртве месе нарочити колачи доказују да су Словени веровали у загробни живот. У песми Смрт Марка Краљевића, Марко убија свога коња Шарца и ломи сабљу, вероватно зато да би и они пошли са њим на онај свет. Овде је занимљиво поменути да се овај „пренос“ са овога на онај свет не односи само на предмете у власништву, већ и на општи статус који једна особа ужива: веровало се да роб на овоме свету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби као слободни људи него да буду заробљени и постану робови.